REČ KOJA je nesumnjivo obeležila proteklu deceniju i uz AI izmenila i profilisala međunarodne i unutrašnje politike, svakako je - imigranti. Poslednjih deset godina imali smo priliku da svedočimo ratnim stradanjima koja su pokrenula zajednice u talasima koji podsećaju na nekadašnje seobe naroda.

Na polovini tog perioda suočili smo se i sa potpuno suprotnom situacijom, koja je proistekla iz epidemije kovida-19 i grubo ograničila uobičajene mogućnosti fizičkog kretanja. Samo u jednoj deceniji iste osobe su imale priliku da svedoče svetlim i tamnim stranama civilizacije koja je napravila mašine i alate koje omogućavaju fizičku i virtualnu mobilnost i komunikaciju nezapamćenih razmera, ali i trenutnu planetarnu blokadu i zatvaranje u četiri zida.

Bežanija u milionima

Korona nas je naučila i kakve probleme donosi preterana fascinacija svetom brendova i usluga, pogotovo kada je najveći procenat materijalne proizvodnje izmešten iz domicilnih centara i koncentrisan u državi koja je, gle slučajnosti, izvoznik epidemije.

Posle pauze izazvane kineskim virusom, migracije su se intenzivirale, pojačane bežanijom nakon ruske agresije, i mere se milionima Ukrajinaca, ali i desetinama hiljada mladih i obrazovanih Rusa. Samo u Srbiji odobren boravak danas ima oko 30 hiljada Rusa, iako ih je u prvoj godini rata stiglo deset puta više. To je brojka ravna onoj od pre sto godina, nakon Oktobarske revolucije, kada su poraženi, "beli" Rusi emigrirali na ove prostore.

Suverenizam kao podvala

Imigrantski cunami lukavo je iskorišten za pokriće u generisanju jedne prevarantske kvazi-ideologije koja nam se od Brexita i Trumpovog prvog mandata, upravo u proteklih deset godina, prodaje kao suverenizam. Nema pojma u istoriji političkih ideologija koji je u jedinici vremena toliko često izgovaran i toliko retko tumačen.

Takođe, nema političke teorije koja je u dnevnoj praksi u tolikoj suprotnosti sa proklamovanim načelima i vrednostima. Možda se zbog toga i izbegava njegovo tumačenje, jer je očigledno u direktnoj suprotnosti sa samim sobom.

Pre neki dan slušam jednog arogantnog rusofila koji veli da osuđuje Trumpa zbog Venecuele i Irana, ali ga podržava jer je suverenista. Ma, stvarno. To je kao da osudiš lisicu jer je napravila pokolj u kokošinjcu, ali da i dalje smatraš da lisica treba da ga čuva.

Svi oni koji su se okrenuli suverenizmu jer im je dosta Amerike kao "svetskog policajca" dobili su Trumpa kao "svetskog šerifa". Sanjali su multipolarni svet, a dobili unipolarniji nego ikada. Ne pamti se u poslednjih sto godina da je jedan američki predsednik tako "zavrtao uši" ruskom, odnosno sovjetskom kolegi.

Poučan primer Naftne industrije Srbije

Primer Naftne industrije Srbije tu je vrlo slikovit i poučan. Opšti je utisak, a to je potvrdila i srpska i ruska strana, da je Putin prinuđen, odnosno nateran da proda većinski paket u NIS-u. Pa je preko toga pristao da o transakciji arbitrira neko odeljenje, OFAC, nekog ministarstva neke strane države. Dakle, ne međunarodna arbitraža, kao što je to uobičajeno u međunarodnim sporovima.

Posebno je šarmantno u celoj stvari to što će svemoćni OFAC novac od transakcije zamrznuti dok ne odluči da Rusija jednog dana može da ga koristi, jer je smisao cele operacije navodno da se spreči finansiranje agresora u Ukrajini. Da li tako komuniciraju ravnopravni partneri, jesu li se to dogovorili na Aljasci, da li je to partnerstvo zbog kojeg je Rusija pristala da bude najurena sa Bliskog Istoka?

Zaglibljenost, jad i beda Putin Junajteda i njihove aktuelne međunarodne pozicije ogledaju se upravo u strašnom saznanju Kremlja da i pored sveg cipelarenja i omalovažavanja iz pravca Bele kuće najmanje zlo koje ih može zadesiti sa Zapada jeste upravo Donald Trump. To jeste strateški poraz i previd, ravan onome u kome pokrećeš rat koji će superiorno obeležiti dronovi, a da nemaš nijedne fabrike ratnih dronova.

Trumpova unutrašnja politika i apsurdi reindustrijalizacije

Apsurdima suverenizma jasno možemo svedočiti i na ključnim tačkama Trumpove unutrašnje politike. Pustimo to što je SAD imigrantska tvorevina par excellence, da on sam potiče iz imigrantske porodice, osvrnimo se samo na obećanu reindustrijalizaciju, što je u kombinaciji sa carinama trebalo da bude ključni pokretač američke privrede.

Naime, on proteruje i zabranjuje novu imigraciju koja bi jedina bila spremna da učestvuje u tim procesima, skoro bezuslovno i za niže nadnice. Starija imigracija, a pogotovo beli protestanti, sigurno mu neće motati kablove za automobile.

Tako je čovek koji je obećao da će se Amerika okrenuti sebi, svodeći spoljnu politiku na uspostavljanje mira u Ukrajini i šire, došao u situaciju da mu je jedina uspešna industrija vojna, što kroz prodaju oružja upravo Ukrajini, što kroz korišćenje oružja za kontrolu energetskih potencijala u Latinskoj Americi i na Bliskom Istoku. Tako je kandidat za Nobelovu nagradu za mir postao zatočenik sopstvenog ratnog biznisa i agresivne, neoimperijalne politike.

Trump se zaista razotkrio i pomogao, kao da je tek iskoračio iz Alana Forda, da shvatimo s kakvim ološem i bitangama imamo posla. Našli smo se u limbu, između kompromitovanog liberalizma i suverenističke podvale, ali bar znamo da treba tražiti novi put.

Unutrašnje migracije i raspad Jugoslavije

Trideset pet godina nakon početka i dvadeset godina nakon okončanja raspada Titove Jugoslavije zanimljivo je razmotriti posledice migracijskih procesa koje ratna zbivanja po definiciji pokreću, kako tada tako i u poslednjih deset godina. Govorim o nekontrolisanim kretanjima, o masovnim bežanijama, ne organizovanim kolonizacijama koje su sprovođene u obe Jugoslavije, koje za ovu priliku možemo nazvati unutrašnjim migracijama.

O posledicama mi je 2019. za ručkom u hrvatskom Karlovcu pričao jedan Hrvat kod koga smo pazarili stejkove. Rezignirano komentarišući svoj ispražnjeni grad na četiri reke, dodao je tužnoj priči o odlascima opustošenu Slavoniju. Pokušavajući sve to da sažme i objasni, zaključio je, procedivši kroz zube i više kao za sebe, da tamo odakle su otišli Srbi nema više ni Hrvata.

Manje milom, a daleko više silom mešovite sredine su etnički čišćene, a stanovništvo se po definiciji kretalo ka prestonicama svojih "matičnih" država ili sredinama gde su se njihovi rođaci ili zemljaci koncentrisali u 20. veku. Obim, munjevitost i nekontrolisanost tih procesa zapljusnuli su urbane sredine takvom silinom da su ih zatečeni i šokirani "starosedeoci", što u šali što u zbilji, komentarisali kao neku vrstu okupacije.

Kad se rugamo pridošlicama, pokušavamo maskirati vlastitu inferiornost

Za razliku od nekadašnjih kontrolisanih procesa, kada su zatečena urbanost i pristigla ruralnost kulturološki i genetski solidno komunicirale, novi talas je bio previsok. Gradovi su se "stondirali" od prejake doze "ognjišta" i "prela". Sjajni Boris Dežulović ranije je apsolvirao najveće žrtve tih sunovrata, svoj rodni Split i voljeni Beograd, a dužan nam je ostao Novi Sad.

S druge strane, "dinaroidi" su u prtljagu doneli ozbiljan novac i spasonosnu genetiku, volju za moć i nemilosrdni imperativ kompeticije. Često kada se rugamo i prigovaramo Hercegovcima u Zagrebu, Bosancima u Novom Sadu, Crnogorcima u Beogradu ili Sandžaklijama u Sarajevu, pokušavamo samo zamaskirati različite oblike sopstvene inferiornosti i jeftine malograđanske nadobudnosti. Kako bismo sačuvali optimizam, a čašu posmatrali kao do pola punu a ne do pola praznu, podsetimo se samo šta nam je bio Dražen, a šta nam jeste Novak.

Mimo jugonostalgičarskih zapomaganja i socijalno-ideoloških podgrevanja, te famozne kompilacije zaista su činile izmešane narode boljima nego što su bili sami po sebi. To je bjelodano jasno danas kada smo ostali sami sa sobom, dobacio je pri rastanku onaj prijatelj iz Karlovca.

*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala